« Back to News

Velika pesnička makljaža ’68

Velika pesnička makljaža ’68
Čarls Simić

Najveće i najčuvenije okupljanje pesnika kojem sam u životu prisustvovao odigralo se u junu 1968. na Svetskoj pesničkoj konferenciji u Stoni Bruku. Došlo je 108 pesnika, kako tvrdi Džim Harison koji je organizovao ovaj skup sa Luisom Simpsonom i drugima. Većina zvanica su bili Amerikanci, ali došao je i pozamašan kontingent stranaca. Bio je to jedini pokušaj da se u ovoj zemlji, koliko je meni poznato, okupi tako širok spektar pesnika, mladih i starih, od predstavnika mejnstrima, preko avangardnih, do onih koji se ne mogu klasifikovati. Ovo je za svakog posetioca značilo da će svaki pesnik koga je voleo ili mrzeo najverovatnije biti lično prisutan. Srećom, ukoliko nisu bili prepoznatljivi sa fotografija, većina njih je mogla da sačuva anonimnost, budući da su identifikacione kartice, kakve se viđaju po skupovima prodavaca usisivača, bile nezamislive na ovom okupljanju poznatih i ne tako poznatih. Međutim, bilo je nekih nagoveštaja. Obično si mogao da pogodiš kakvu poeziju neko voli prema tome kako se oblači i koliko mu je duga kosa, ali ne uvek, naravno. Pesnici sa zapadne obale najčešće su se nosili ležernije nego oni sa istoka ili srednjeg zapada, od kojih su mnogi mogli da prođu kao bankari ili šefovi marketinške službe. Bilo je među njima i nekoliko kicoša, poput mog prijatelja Džejmsa Tejta, u izgužvanom belom lanenom odelu, koji kao da je stigao iz neke mondenske vile na francuskoj rivijeri, a ne iz Kanzas Sitija odakle je došao.

Festival je počeo u relativno prijateljskoj atmosferi, sa svežim jastogom za večeru, opštim učtivim upoznavanjem i čavrljanjem. Ali kako je veče odmicalo, maniri učesnika počeli su da popuštaju i moglo se videti da se ljudi u grupicama domunđavaju i sumnjičavo se osvrću. Naravno, mnogo se pilo. Harison tvrdi da je na hranu i piće prekoračio budžet od 50.000 dolara, i ja mu verujem. Sećam se da sam kasno te noći sreo pesnika Henrija Ragoa sa flašom votke kako baulja hodnicima studentskog doma gde smo svi bili smešteni. Tražio je nekog s kim bi popio piće i izgleda da su ga svi koje je sreo odbili. To je bilo za očekivati.

Mnogi pesnici su prezirali Ragoa, koji je godinama uređivao časopis Poetry, naš najstariji mesečnik posvećen poeziji, i koji ne samo što je odbijao naše pesme, nego je i odbijao da prizna velike promene u američkoj poeziji nastale posle Drugog svetskog rata. U Čikagu gde je časopis izlazio, govorilo se da je Rago potekao iz porodice pogrebnika koji su se obogatili sahranjujući mafijaše. Navodno je u njegovoj pogrebnoj kući bio položen Al Kapone da ga gledaju i oplakuju porodica i saradnici iz podzemlja. Ovo je verovatno bila izmišljotina, ali sam ga ipak gledao podozrivo dok mi je mahao flašom ispred nosa. Pošto su me naučili da nikad ne odbijam drugarski poziv na piće, oraspoložio sam Ragoa potegnuvši nekoliko puta iz njegove flaše. Posle sam pokušao da malo odspavam, ali svaki čas bi neki uvošteni pesnik teturavo ulazio u zgradu, nemajući pojma gde mu je soba, pa bi onda lupao na nečija vrata, ili bi samo banuo unutra ako nije bilo zaključano, uvukao se u prvi krevet koji u mraku napipa, da bi ubrzo bio najuren uz silnu viku koja je u međuvremenu probudila sve ostale.

Sledećeg jutra svi su bili užasno mamurni i mrzovoljni. Sećam se da je na popodnevnom čitanju Robert Dankan divno govorio svoju dugu i zamršenu pesmu punu književnih i mitoloških aluzija, dok je Alan Dagan posle svakih nekoliko stihova uzvikivao „Govno!“ Na kraju je Džordž Hičkok iz prvog reda ustao, visok i zgodan, i prodornim glasom nekadašnjeg sindikalnog vođe sa pristaništa San Franciska, naredio Daganu da umukne. Hičkok je uvek bio u pravu, mislio sam ja, pošto je kao urednik i izdavač tada prestižnog nadrealističkog časopisa kayak redovno objavljivao moje pesme. Da vas u to vreme zovu nadrealistom značilo je da vas drže za budalu: nekoga ko piše pesme koje niko ne razume. Susretljiviji stariji pesnici pokušavali su da meni i mojim prijateljima objasne kako je to ćorsokak, a mi smo isto mislili o njihovoj poeziji. Mladi pesnici moraju da budu kočoperni u tome što rade, inače ne bi imali samopouzdanja da nastave da pišu.

U međuvremenu, u kući Luisa Simpsona u Stoni Bruku, na oproštajnoj zabavi izbila je tuča. Ljudi su stajali po dvoje ili u grupama na ogromnom travnjaku i pijuckali piće kad su, bez ikakvog nagoveštaja da će se nešto dogoditi, poletele pesnice. Oni što su probali da razdvoje zavađene dobijali bi slučajno po nosu pa bi se i sami pridružili makljaži. Ja sam stajao na verandi sa čileanskim pesnikom Nikanorom Parom i francuskim pesnikom Eženom Gijevikom i zaprepašćeno ih gledao. Ova dvojica su se oduševili prizorom, ubeđeni da američki pesnici tako rešavaju književne nesporazume. Pokušao sam da im dokažem da prvi put vidim ovako nešto i da sam se ozbiljno prepao, ali oni su se smejali. Kad sada razmislim, i ja moram da priznam da je prizor bio prilično smešan.

Čim je izbila tuča, Alen Ginzberg je pao na kolena i počeo da poje nekakvu budističku molitvu za mir i harmoniju među svim živim stvorovima, što ne samo da je pokolebalo ove koji su se mlatili nego je i prepalo onih nekoliko zbunjenih parova koji su se diskretno povukli u žbunje tokom zabave i sada se žurno vraćali zakopčavajući dugmad. Šta je uopšte bio razlog za tuču nisu znali ni oni razbijenih noseva, iako sam kasnije te večeri čuo da je uvreda upućena nečijoj ženi ili devojci izazvala lomljenje šampanjske flaše o glavu. Šta god bio razlog, nikada posle toga nije organizovan sastanak zaraćenih pesničkih plemena da ustanovimo da li je to što smo videli bila eksplozija kolektivog animoziteta ili odbrana časti nepoznate žene.

23.04.2014.

Izvor: Pescanik.net

Preveo Ivica Pavlović


 

Share on FacebookShare on Google+Pin on PinterestTweet about this on TwitterShare on LinkedInBuffer this pageShare on RedditDigg thisEmail this to someone